Borja.org

Ljeto u Amsterdamu primiče se lagano svom završetku, pa su tako i počele prve kiše, koje ponekad više nalikuju na ljetni pljusak, nego na kiše kakve ovdje znaju padati. Tako je bilo i proteklog petka, kada sam već u ranojutarnjim satima bio na svom bikeu, na cesti. Kinkerastraat da budem precizniji, kroz koji vozi i tramvaj, usput rečeno. Jedina stvar na koju morate paziti kada se vozite Amsterdamom na bikeu, jest da vam guma ne upadne u tračnice. Statistike pokazuju da 90% takvih 'situacija' završava s padom vozača. Tako je bilo i sa mnom. Preticao sam nekakav parkirani auto, na biciklističkoj stazi, koje se protežu cijelim gradom, i da bi pretekao, morao sam preći tračnice. Prvi kotač je na sigurnom, fino sam ga zaokrenuo, no zadnji je upao baš u tračnicu! Trebala mi je otprilike jedna milisekunda da shvatim da nepopravljivo letim ka tlu...

Amazing expirience, rekao bih, jer ima ta sekundica kad ti je sve totalno bistro. Znaš da padaš i to je to, nemaš uopće vremena djelovati niti razmisliti kako bi djelovao da možeš.

"Šta ti nije frka da zapneš za onaj konopac kad skačeš s bangie jumpinga?" - pitam Vanju, koji je isto iz Zagreba.

"Ne" - odgovora mi - "to su sekunde kad ono moraš biti koncentriran i zapravo razmišljaš totalno drugačije. percepcija svega ti je drugačija."

"A padobranom kad skačeš? O čemu razmišljaš?"

" O ničemu. Kad sam skakao zadnji put sa 4000 metara, Zemlja ti je već lagano okrugla i nemaš o čemu razmišljati. Sve je tak lijepo da samo - uživaš. Trebao bi probati..." kaže mi.

Naravno :) Ovaj se razgovor dogodio nekoliko dana prije mog pada s bikea, pa sam ga se sjetio jer se dotiče reakcije u kritičnoj situaciji, točnije ne-reakcije...Odmah nakon pada mi je prišao neki lik i pitao jesam ok, ja sam rekao "yes, this things are happening" i nasmiješio se, iako je padala kiša i ja s njom. Na kraju krajeva iza mene je mogao biti i tramvaj...

hr.digg|prijavi